Kada prvi put ugledamo nekoga uživo, ili virtuelno, šta prvo zapazimo? Površnost. Površinu. Fasadu. Spoljašnjost. I to je u redu, mi smo vizuelna bića. Ali, nije u redu da samo to i ostanemo. Površni. Da procenjujemo ljude po njihovom fizičkom izgledu, materijalnom stanju, marki automobila, modelu telefona, ili kvadraturi kuće. Ako je to jedino što možemo, onda nismo evoluirali.
Tokom života sam, komotno mogu da kažem, upoznala sve osobe. Svih 8 milijardi. Kako? Pa, karakterne osobine, vrline, mane, bolesti, stavovi, mišljenja, IQ su brojivi. Koliko god da ih ima, istih ili različitih, mogu se izbrojati. Kod nekoga je nečega više, kod nekoga manje, kod nekoga u granicama normale, kod nekoga van granica. Da, razlikujemo se,ali paradoksalno tome je što smo isti. Da li vam se desilo da upoznate nekoga, ne znajući ništa o toj osobi, nakon nekog vremena provedenog sa njom vi zaključujete: isti/ista je kao…? Da, to je to, ne treba dalje.
E, pa vidite. Dok ne pojedete kilogram soli sa nekim, ne možete znati kakav je ko. Sa nekim je kilogram premalo, a sa nekim je i gram previše. Kada vidite čoveka u svim situacijama, u sreći, stresu, besu, bezizlaznoj situaciji, u pobedi, u javnosti i u 4 zida, tek onda možete zaključiti kakav je ko. Šta god obukao, za koga god glasao, kojoj god veri pripadao i bio koje god nacionalnosti. Niti odelo čini čoveka, niti materijalno stanje, niti školovanje. Već ono što nosi u sebi, ono što jeste zapravo.
Proniknite malo dublje, u oči, oči su ogledalo duše. Džaba sva šminka, veštačke trepavice i beli zubi od uva do uva, ako se u očima nazire seta, tuga, bol. Ako oči gledaju u pod. Ili u plafon kako suza ne bi kanula. Možda ta najduhovitija osoba u prostoriji koja vas je sve zasmejala do suza boluje od depresije i kroz sat vremena je više neće biti jer je rešila da se utopi u reci. Možda taj konobar koga zovete “‘ej ti”, koji vas opslužuje, praznog stomaka leže u krevet jer štedi novac za auto. Možda ta kasirka koja se šali sa vama i prijateljski je nastrojena prema svakoj mušteriji strahuje da ode kući posle posla jer je čeka agresivan suprug. Možda to dete koje vam se nasmejalo u prolazu trpi najsnažnije uvrede.
Najbolji ljudi, najveseliji, najpristupačniji i najobičniji su oni koji imaju najteži život. I ćute. A vi na njima vidite nove patike. I ništa više sem toga. Ne budite površni. Ne pitajte koliko su bile te patike, pitajte: “kako si?”. Nasmejte se nekome u prolazu. Ne psujte vozače, pešake. Ne znate ko se sa čime bori. Budite ljudi. Možda samo običnim osmehom nekome i spasete život. Ili zagraljem. Ili brigom o njemu. Probajte. Vredi.
Za više tekstova čitajte BLOG