Moj tata. Moj taja. Pre dva dana je bio tvoj rođendan. Još jedan tvoj rođendan bez tebe. Još jedan tvoj rođendan gde, umesto rođendanske svećice na torti, ja ti palim sveću u crkvi. Uskoro će dve godine kako si nestao. I ne znam gde si. Ne znam da li me čuješ, da li me vidiš. Jedino što znam je da mi nedostaješ, da te volim, da ništa nije lakše i da i dalje molim samo za još pet minuta. Samo još jednom da te čujem, vidim, zagrlim. Još jednom samo da mi se nasmeješ i da ti kažem da te volim.
Ovo nije sastav iz osnovne škole, “Moj tata je najbolji na svetu”. Ovo je tolika bol i patnja za tatom, koji je stvarno bio najbolji na svetu.
Onaj koji je uvek bio tu. Koji je grlio i ljubio, trčao i brinuo, trudio se i voleo, pomagao i pleo najlepše pletenice. Uvek je imao vremena za decu, koja su bila priotitet. Ne posao, ne prijateljstva, ne hobi. Deca, uvek i zauvek. Ono jedino što vredi, što te čeka i o čemu brineš. Što brzo raste i odlazi svojim putem.
Toliko si svo sivilo života bojio najlepšim bojama i kada je najteže bilo. A sada je svet crn, bez tebe!
Toliko suza, toliko molitvi, toliko poruka bez odgovora i pisama bez adrese… Toliko sam istražila sve opcije da dođem do tebe. I nisam imala sreće. Ako ne znaš sve, nebo zna, neka ti prenese. Uvek sam se plašila da ostanem bez tebe. Sada znam i zašto…
Dok se ne sretnemo, jednog dana, ponovo, želim da znaš da ćeš zauvek biti tu, u mom srcu, mojim mislima, mom životu. Hvala ti za sve.
Voli te tvoja malena
Za još tekstvova čitajte moj BLOG